ON THE FACE OF THE PLACE: Hvala i doviđenja!
Krećem kući. Napokon. Odužilo se ovo putovanje, moji mi tako nedostaju. Ne mogu spavati. Avion pun dječurlije, ekskurzija.
U njihovim godinama sam i ja putovao, al' autobusom, al' u Titovo Užice. A oni će u Englesku, čitav avion već zna plan puta. Letimo, ispred mene karta Brazila, a ja tražim Rio, Cuiabu, Salvador.
Sjećam se dešavanja, ljudi, detalja. Sve sa osmjehom na licu. Porazi, igrači, njihov odnos prema nama, nedostatak dresova i ostale gluposti na kraju pameti. Ono čega ću se sječati je druženja sa ljudima. Domaćina koji su nam po svemu slični. Stranaca i njihovih kultura, boja, ponašanja, navijanja. Himne na Marakani. A najviše naših ljudi. Iz cijelog svijeta. Onih koji su došli na godišnji pa usput pogledali utakmicu dvije, onih koji su upili svaki tren svjetskog prvenstva, pa čak i ”uzbudljive” Grčke utakmice, a i onih koji su došli za BiH i samo BiH.
Moram vam reći kako je ovo počelo. Nisam pisac, nemam smisla za to, ne znam jesam li dvije lektire sam napisao. Samo sam bio taj koji je planirao otići u Rio par dana prije ostalih. Zove me Ela, ”Jarane, rekao sam Ichi da ćes napisati nešto o Riu, prvi ideš”. Ne stižem odbiti, već me poveza sa Ichom. Sramota odbiti onda, predaleko otišlo. Hajde eto biće nešto, malo, ovo ono, baci ako ne bude valjalo. Kontam avion, aerodrom, taksi, klima. Otkačiti na brzaka. I pišem taj prvi tekst. Dosta od mene. Budim se ujutro telefon crveni. 30 poruka, facebook frendovanja, lajkova i ostalih bakrača. Od tad se sve kotrlja, brzo. Nemam onoliko vremena koliko bi mi trebalo da posao ljudski uradim al' opet pišem. Neka moja želja, sebična, de još ovo, de još ono. Svaki dan nešto novo što bih podjelio sa nekim. Ne obaveza. Potreba. Posljednjih dana sa lošim il nikakvim internetom osjećaj da sve nije na svom. Droga.
Opet kažem, nisam pisac, iako bih mogao bolje, al' nisam radi pisanja došao. Odbio sam nekoliko portala, novina i časopisa. Samo prvi do Ria, a Icha prvi do mene.
Zahvaljujući ovom pisanju sam upoznao mnogo ljudi. Mnoge od njih nakon što su oni već ”znali” mene. Društven jesam al' ne toliko da bih upoznavao stotine u 20 dana. A upoznao sam toliko, možda više. Preskočio neka provjeravanja, opipavanja i slično pa odmah na brate/drug/jarane. Simpa mi je bilo čuti ”a hoćel ovo u raport”, ”nemoj zaboraviti ono”, ”imam ti sliku za raport poslat' ću”. Jedan dan dolazi dečko, kaže ”stigao Marjan, ho’š ga intervjuisati?” 🙂
Ovim završavam karijeru. Priča se završava, krug spaja i želio bih se zahvaliti mnogima od vas za protekle sedmice. Neću pisati imena, da koga ne propustim. Ko se pozna, pozna 🙂
Hvala ti Ela što me uvali! Halalim ti!
Hvala ti Icha što mi pruži šansu, hvala na podršci, guranju i prijateljstvu. Valjda ćemo se uskoro i sresti 🙂
Hvala cimerima, na razumjevanju. Nije bilo u planu da ću pola putovanja provesti u Roti.
Hvala mojoj ”prvoj postavi”. Ko nas sastavi svaka mu čast. Od Tajlanda preko Evrope do Amerike, ljudi sa kojima sam rado dijelio svaki slobodni trenutak.
Hvala orginalima iz BHF-a, naučili ste me šta znači biti navijač. Čast mi je stajati uz vas! Prihvatili ste me kao da sam uz vas godinama.
Hvala BHF-u, najboljoj navijačkoj skupini koju sam sreo. Najbolje navijanje koje sam doživio. Svaka čast! (Šta mislite da pomognete United sljedeće sezone? 🙂 )
Hvala domaćinima na prijemu, ljudi, hrana, piće, pa čak i Cuiaba ima svoje nešto. Marcelo legendo, ti si Brazil i BiH u jednom!
Hvala svima koji ste čitali, pisali, lajkali. Fakat mi je godilo 🙂 A i drago ako je nekome pomoglo. Jer bilo je pitanja kao da sam info centar. Kako struja, kako telefon, posto ležaljka a najjače ”Dolazim za par dana, hoćul nositi kupaće. Ja, i nose li se šorcevi na plaži il samo speedos?”
A za kraj najveće hvala. Hvala mojoj S, što je sve ovo podržala, pružila mi priliku da doživim Bosnu i Hercegovinu na prvom svjetskom nastupu. Idem svojoj kući, mojoj Sarajevskoj olimpijadi, mom svjetskom prvaku, mom evropskom šampionu i mojoj princezi. Imam vam mnogo priča za ispričati…
Prilazimo Ekvatoru, kraj priče.
/CR & nogolopta.com/