Kao Pravi Džeko- by E.H.T

Zovem se Kenan Sudžuka i imam 13 godina. Ja ovo ne pišem zato što hoću nego zato što moram. Moram, jer mi je doktor rekao da moram. A doktor mi je rekao da moram zato što sam prestao pričati. Skroz. Ne mogu više uopšte da pričam. Danima. Prestao sam pričati i počeo sam se pišati u krevet. Doktor mi je rekao da, ako hoću da progovorim i da prestanem pišati u krevet, moram sjesti i pisati. Nije važno, kaže doktor, šta i o čemu- samo da pišem!

I tako sam sjeo i napisao šta mi je prvo palo na pamet. A prvo što mi je palo na pamet je da se zovem Kenan Sudžuka i da imam 13 godina.

E tu ću još dodati da igram za FK “Sarajevo”, da nosim dres s brojem 9, i da sanjam da jednoga dana postanem kao pravi Džeko! Mislim, sanjao sam, jer otkako sam prestao pričati prestao sam i sanjati…

Rođen sam tačno godinu dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 14. 12. 1996., u bolnici na Koševu, gradu Sarajevu, država Bosna i Hercegovina… Taj Dejtonski sporazum je jako važan, jer se tako prekinuo rat što je bio u Bosni… Babo Muzafer ne voli Dejtonski sporazum, pa moj rođendan slavimo uvijek dan prije, svakog 13. decembra, umjesto 14…

 

Koševo je nekad bilo poznato po stadionu “Koševo”, jer su se na njemu otvarale olimpijske igre 1984. Ali tu su, isto tako, za vrijeme rata ljude ukopavali đe stignu. Tamo, na pomoćnom igralištu stadiona “Koševo” sahranjeno je ne znam ni ja koliko ljudi, ali dovoljno toliko da se napravi čitavo groblje. E ja živim baš preko puta tog poznatog stadiona! Sad se taj stadion više ne zove “Koševo” nego “Asim Ferhatović Hase”… Hase je bio jedan slavni igrač FK Sarajeva, još za vrijeme dok je Bosna i Hercegovina bila Jugoslavija. Ali svi Koševo i dalje zovu “Koševo”.

Meni je fudbal prije bila najvažnija stvar na svijetu, jer sam htio sam budem kao Džeko, da igram za neki evropski klub, pa da zaradim dovoljno para da otac može rahat u penziju. A onda možda zaigram i za našu reprezentaciju. Ali ne radi para, nego zato što bi bio ponosan da nosim dres Bosne i Hercegovine!

Moj babo Muzafer nije brao brige za fudbalom. On je vazda nešto štrajkovao, pa onda sjedio kod kuće, othukivao i psovao u televizor. On je ustvari bio profesor u jednoj srednjoj školi, pa zato. Što se tiče fudbala jedino je znao nekad odigrati kladionicu. Njega su zanimale samo moje ocjene. I ima li kakvih curica u školi… Kad mu kažem da su mi ocjene odlične njemu bude drago, a kad mu kažem da ima neka curica da mi se sviđa njemu bude još draže. On je ustvari volio što idem na treninge i zabijam golove, ali je stalno pričao da se ja držim knjige, jebo fudbal.

Dobar je bio moj babo. Samo se sikirao previše… Toliko se sikirao da je skoro svaku noć pio rakiju da se smiri. A kad se napije psuje sve redom. Doduše, kad dođe ramazan onda ne pije po čitav mjesec. Kaže, mora čovjek nekad stati na loptu…

Moja mati je, pričao mi babo, otišla sa nekim unproforcem kad sam ja imao samo godinu dana… Sada živi u Americi, država Juta, Solt Lejk Siti. Piše se Utah, Salt Lake City, USA. (Ovo USA znači Sjedinjene Američke Države).

Imam čak i jednu materinu sliku od prije rata, kad se ja još nisam bio rodio: ona i Muzafer, mladi pravo. Babo tad nije imao bradu i malo mi je smiješan, a mati je lijepa i lijepo se smije, ali meni uopšte ne izgleda kao moja mati… Pogotovo otkako sam je vidio uživo… Više mi ni ona sa slike ni ona uživo ne izgledaju ko mati… Ipak, znam da mi je mati, pa sam stalno sakrivao tu sliku od babe, jer nekad kad se napije traži da je podere i spali. A ja ne dam. Jer, nekad, kad mi dođe teško, uzmem tu sliku, gledam je i vazda nešto kontam, pa mi bude lakše. I tako zaspim.

Babo je često naveče sjedio sa komšijom Rasimom i pričao o materi. Ali uvijek nekako potiho, da ja ne čujem. A ja čujem, jer se samo pravim da spavam.

Pričali su kako Ana više nije Srpkinja nego da je postala Mormon, pa sam tražio na Google šta znači to – Mormon. To je neka religija što vjeruje u Isusa kao u Boga, i da svaki čovjek može jednom biti Isus, ustvari postati Bog. Ili nešto tako. Komplikovano pravo.

Babo Muzafer je govorio da je dobro da naučim engleski, može mi zatrebati, a ja nisam htio u inat… Nisam htio da on misli kako hoću da idem materi u Ameriku, pa da i ja postanem taj Mormon… Ja ne želim da budem Bog, ja želim biti Džeko!

I ne volim tu Ameriku. Imam ja tamo i tetku, babinu sestru Aminu, pa nam ona priča kako je u Americi zajebano. Kaže tetka Amina da se tamo radi više nego što se spava. A ja onda mislim što se ne vrate u Bosnu, jer kod nas se puno više spava nego što se radi. I priča se naš jezik. I ima naše muzike. I naša reprezentacija sada igra pravo dobro! Ali babo tvrdi da nije to baš tako… Mogu, veli, oni gledati svjetsko prvenstvo iz Amerike, nisu pali s Marsa da se radi toga vrate!

Muzafer je dugo vremena bio psovao Ameriku, ali je počeo gotiviti kad je pobjedio onaj Obama. Obama je pola crnac, pola Musliman. I zato se on svidio babi… I meni je drago da je pobjedio taj Obama, ali ne vidim zašto bih radi toga bio sretan.

Mene zanima samo fudbal. Da se mene pita ja bih postavio Džeku za predsjednika države. On je pravi Bosanac. U sezoni 2008/09 dao je 26 golova, bio drugi strijelac njemačke lige, i još uz to- osvojio je titulu prvaka sa Volfsburgom! A poslije zadnje utakmice u sezoni trčao je po stadionu sa bosanskom zastavom. I cijeli svijet je vidio našu zastavu!

Komšija Rasim je komentarisao da je dobro da ljudi vide da mi znamo i nešto drugo, osim ratovati. I, da nam je više ovakvih ko Džeko, đe bi nam kraj bio… Ja se slažem s Rasimom.

Komšija Rasim je naš komšija, ali i najbolji babin jaran.

Rasim je skroz ćelav, fali mu jedan zub sa strane i ima veliki nos. Ali nije ružan. On je, ustvari, kondukter pa kad obuče konduktersko odijelo i stavi šapku na glavu više izgleda ko policajac nego kao Rasim, kondukter.

Dođe tako nekad da poigra šaha s babom, pa se stalno žali da ne dobija platu i da će i oni u štrajk. A onda sve okrene na zajebanciju kako je u ovoj državi bolje raditi džabe nego džabe štrajkovati. Prije će, vele, naći lijek za sidu nego ovi naši doći do pameti. To on misli na političare. Onda potegne čokanj, i doda: ”Eh…. za koji smo kurac mi ratovali…” Muzafer nekad odgovori: ”Za goli opstanak, Rasime”, a nekad prećuti i samo kucne u Rasimov čokanj.

Rasim onda kaže da on ima pet života- fino bi on to raspodjelio. Jedan Bosni. Jedan ženi. Jedan ćerki Mireli. Čak bi, kaže, našao i neku pjevaljku, pa bi i njoj jedan život dao! Ovako, veli, dok on raspodjeli ovaj jedan život okolo, ostane mu taman za partiju šaha i koju čašicu s babom. Lud je Rasim. Ali se voli puno šaliti i voli fudbal više od politike, isto ko i ja… Zato je i moj jaran.

Rasim i ja često odemo zajedno na utakmicu FK Sarajeva… I uvijek se obučemo ono pravo ko navijači: dresovi, kape, šalovi… Volim ga i zato što mi kupi košpe, pa utakmica bude još bolja.

Rasim je vazda govorio babi da se okane politike i da prati više fudbal, da će se tako manje nervirati. A Muzafer nije pratio našu ligu, jer je, veli, naša liga ko i država- za goli kurac. Ali je zato nekad išao s nama na Koševo gledati reprezentaciju, jer kaže da nisu ti momci krivi što su oni u fudbalskom savezu lopovi. I da je Džeko super igrač! A meni onda bude drago…

I zato je Džeko moj idol. Neka djeca nose dresove na kojim piše Džeko, a ja to neću. Ja hoću da igram ko Džeko! Šta mi znači dres ako n
e znam igrati? I hoću da nosim dres sa svojim prezimenom. I da onda djeca jednom nose dresove na kojim piše Sudžuka! Pa sam zato vježbao kad god stignem. Nekad je bilo zajebano zbog škole, ali mi je Muzafer postavio ultimatum da treninzi i utakmice mogu samo ako škola ide kako treba. I onda sam štrebao, šta drugo… Ali sam zato na raspustu vježbao duplo. I troduplo! Ionako nemamo para da idemo na more, pa se svakog ljeta prihvatim lopte.

Babo je vazda nešto stajao na loptu, a ja je vazda šutao. I to je najveća razlika između mene i babe.
A onu riječ ultimatum naučio sam još davno, jer na dnevniku stalno daju neke ultimatume, pa mi je Muzafer objasnio da to znači kad ti neko dadne uslov, pa ili to- il zajebi fudbal!

Ja često nekad razmišljam zašto sam se rodio baš u Bosni.

Dobro je to da sam se rodio tek poslije rata, jer je u ratu bilo svakakvog sranja. I ljudi su bili gladni i ginuli su dok su išli po hljeb ili na vodu… Ali ne valja to što je u Bosni situacija i sad zajebana… Nema ni posla ni para, pa svi štrajkuju. Rat je prestao davno, i nekad izgleda ko da ga nije ni bilo. (Samo se po nekim zgradama još vide rupe od metaka). Ali svi pričaju da nema stranaca da bi opet rat izbio…
Babo Muzafer je govorio da smo obojica kurate sreće, a komšija Rasim veli da čovjek ne može birati đe će se rodit. Pa ja onda razmišljam kako bi bilo da sam se rodio negdje drugo, i kada bih mogao da biram šta bi izabrao.

I kontam… Moglo je biti i gore. Znam to, jer sam često čitao babine novine.

Mi živimo u jednoj staroj austro-ugarskoj zgradi, sa debelim zidovima i velikim balkonom. Čim Muzafer ostavi novine na hastalu i ispari se, ja na balkonu popijem kafu, uz novine. Jednom sam mu bio ukrao cigaru i ispušio je, mantalo mi se cijeli dan, pa sam vidio zašto sportisti ne puše. Tad sam se zarekao da neću nikad pušiti. A i Muzafer bi me ubio da je skontao da sam zapalio cigaru… I tako, pogledam sport, pa usput pročitam i ostalo. Onda razmišljam…

Da sam se rodio negdje u Africi, gdje su djeca gladna, ne bi valjalo nikako! Tamo djeca rade umjesto da igraju fudbal i idu u školu. I imaju one napuhane stomake od gladi, i muhe stalno lete oko njih… Neka bi djeca čak volila da idu u školu, ali ne mogu. Malo mi je smiješno to što neko hoće da ide u školu, ali tako ti je to- ako nemaš škole handre te svi redom. To je prva lekcija koju sam naučio od Muzafera, jer je najviše ponavljao.

Doduše, neka djeca u Africi svaki dan trče od svog sela do škole, pa onda kasnije postanu super atletičari, budu poznati i zarade dosta para. Ali to su samo neki, ne mogu svi biti atletičari!

Eto, neku djecu tamo u Tajlandu ljudi kupuju i prodaju… Piše u novinama da turisti imaju seks s njima i da ih drogiraju!

U Indiji djeci kopaju oči da budu sakati samo da bi prosili, pa čak i ubijaju ako koje dijete pokuša da pobjegne… Gledao sam skoro jedan film o tome. E tu ne bih volio nikako da se rodim. Da sam tamo, ja bih kad-tad našo neki nož pa ih izbo sve redom!

U Palestini, na primjer, svi žive ko u zatvoru. Tamo vam djeca pišu matematiku u pijesku! Ja ne volim matematiku, pa to nije tako ni loše, jer ne bih morao nositi kući zadaću iz matematike… Ali i ona djeca koja tamo idu u pravu školu- džabe idu kad im valja uzet pušku čim malo odrastu! Jer stalno ratuju za državu koju nemaju… Jebo to.

A onda opet kontam… moglo je biti i bolje…

Da sam se rodio, na primjer, gore u Švedskoj sve bi mi bilo plaćeno. I škola i fudbal. Jer, piše u novinama, oni imaju najbolji standard na svijetu. Zaboli njih. A i babo bi radio s hajrom i ne bi se sikirao kako da plati struju i internet. I bili bi sretni pravo.
Ili, da sam se rodio u nekoj bogatoj familiji i da imam toliko para čim se rodim da ne razmišljam o tome hoće li Muzafer ove godine imati para za nove kopačke… Ove stare su mi postale tijesne, a one od kluba nemaju dobre čepove i skroz su poderane…
Na kraju, kad opet skontam, da sam se rodio negdje drugo onda ne bi bilo ni babe Muzafera, ni Sarajeva, ni komšije Rasima, ni raje iz kluba, ni moje raje iz mahale… Ne bi vjerovatno bilo ni ćevapa ni baklave niti bi volio Džeku kao što ga volim… Ma neka mene ovdje, dobro je nama i u Bosni!

Eto, baš neki dan me je Muzafer vodio na ćevape.

Ja naručim pet u pola s lukom, a on mi kaže da slobodno naručim deset, jer zna da mogu pojesti. A ja znam da i on može pojesti deset, ali je naručio samo pet, jer je vazda kokuz. Ja to sve kontam, neću da mu budem na teret, pa sam se pravio da ko fol ne mogu na trening punog stomaka. A on me onda uštinu za obraz i reče, skroz ono- s ponosom: ”Ma ne dam ja svog Džeke nikom!”

I uvijek tako, kad mi nekad jedemo u gradu, dolaze i prose od nas. Meni se to ne sviđa, ali babo kaže da su oni sramota sviju nas. Stare nane, invalidi, glohonijemi, narkomani, cigančad… Babo nekad dadne neke siće, a nekad ne da. Kaže, ne da onom ko može da zaradi. Zato nikad ne daje novac narkomanima, jer se ne kupaju, stalno se češu, i za njih kaže da su produkt ranog kapitalizma. (Rani kapitalizam je sistem u kojem bogati handre sirotinju sve dok ne postanu dovoljno bogati da i sirotinja ima nešto od njihovog bogatstva).

Ali dadne babo zato invalidima, jer su mnogi od njih stradali u ratu i oni nisu krivi ni za rat ni zato što nemaju para. A one male Rome samo otjera, jer prose za druge. To je ovdje biznis. Romkinje ovdje nosaju bebe i oblače se ko prave Muslimanke samo da bi više para dobili, pa isto ko da se trude da imaju što više djece da bi više zarađivali. Nekad babo hoće da im kupi kiflu, ali oni traže samo pare. Njemu se gadi to što iskorištavaju tu djecu, pa im opsuje sve po spisku. A spomene i državu.

”Znaš, Keno, kako ćeš prepoznati bolesno društvo…” pita on mene, a ja znam da me ne pita nego hoće nešto pametno da mi kaže. “Kad seljaci pođu prosipati mlijeko, a ratni invalidi štrajkovati glađu, onda znaš- sranje je u državi! A ovo… što ovoliko prosjaka ima po Bosni… to je tipičan sindrom bolesnog društva…” (Sindrom je kad imaš neku bolest ili nisi sav svoj).

Meni onda bude drago što sam Muzaferov, jer sam lako mogao biti sindrom, ko neki od tih cigančadi, pa onda skontam da su mi i one stare kopačke taman za još barem godinu…

I kaže ti meni tako babo, dok smo jeli one ćevape, da je ugovorio s nekim jaranom da radi ko konobar. Počinje Sarajevo Film Festival, grad je pun dijaspore i stranaca, može se zaraditi, taman će nam dobro doći dok ne počne škola u septembru… A meni je bilo drago što mi pričamo tako o svemu, i što mi uvijek kaže sve šta je i kako je.

A kad sam ga upitao đe to ima da profesor radi ko konobar, zar je džabe studirao, on meni veli: ”U Bosni, moj Keno… U Bosni svega ima…”

Mogao sam mu tad komotno reći kako je ipak bolje igrati fudbal i zarađivati milione nego trošiti vrijeme na školu, biti profesor a raditi ko konobar, ali nisam htio da mu pristajem na muku. Pošutio sam malo, jer se i on bio nešto zagledao u ćevap. Držao ga je onako na viljuški, u zraku, između usta i somuna, i buljio u njega…

Vidio sam da se bio zamislio ali sam se pravio da ne vidim. On tako, kad se nekad zamisli, izgleda kao da je tužan. Onda se odjednom trzne, sjeti se da je tu, i nastavi pričati tamo gdje je stao. ”A uskoro ti dolazi i tetka Amina… Dovešće i Damira. Spavaće kod nas…” dodao je kao da se ništa nije desilo.

Ja volim tetku Aminu, jer mi svaki put donese nešto fino iz Amerike. A rođaka Damira skoro da i ne znam, jer tetka dolazi svake treće godine i samo je jednom bila sa Damirom i mužem. Kaže da su avionske karte pravo skupe.

Upitao sam oca zašto naše izbjeglice nazivaju dijaspora kad su izb
jeglice, a on mi je objasnio da su naše izbjeglice za vrijeme rata bili izbjeglice, ko tetka Amina, ali više nisu, jer se sad mogu vratiti ali neće, pa ih zato zovu dijaspora… Raja ovdje njih, kaže, ne voli, jer dolaze s parama i mogu pobjeći iz Bosne kadgod im se ćefne, pa su ovi naši ljubomorni.

A kad sam ga pitao je li moja mati dijaspora, Muzafer je opet zašutio, i ja ga taj dan nisam više ništa pitao… Mi nikad ne pričamo o materi, a ja to nekad zaboravim.

Samo sam mu rekao, navečer kad sam legao u krevet, da podsjeti tetku Aminu da ja nosim 35 broj cipela, pa ako naleti na kakve kopačke… A on mi je onda namignuo i poljubio me iznad čela, jer me njegova brada grebe kad me poljubi u obraz. A on zna da ja to ne volim.

Sanjam ja tu noć tetku Aminu. Ide ona, i nosi mi kopačke. I to “Nike”! Zato sam ustao pravo raspoložen. I dan je bio lijep. Sutra je trebao biti petak, što znači da Muzafer ide kod jarana da konobariše, a ja kod Rasima na spavanje. To nije zvučalo tako loše, kontao sam… Rasim ima ćerku Mirelu, i mi smo super raja.

Mirela je starija od mene dvije godine. Ona nema jedne noge, jer je stala na minu što se zove pašteta. I to kad se rat već bio završio. Sad ima protezu, pa se skoro i ne primjeti- stalno nosi dugačku suknju…
Ja sam već par puta spavao kod Rasima, ono kad je Muzafer nešto prevodio za UN. I vidio sam tu njenu nogu. Mislim, protezu. Prvi put kad sam je vidio nisam uopšte mogao da spavam. Strašno je to kad neko nema svoje noge… Ali ona ne prosi, jer Rasim i njena mati Amra bi radije umrli od gladi nego to.

Mirela je najbolji učenik u svom razredu. Pravo je pametna, rastura matematiku, i hoće da studira ekonomiju. Meni nije jasno kako neko može da voli matematiku.

Ali Mirela čita i knjige o vanzemaljcima i duhovima, pa zna dosta čudnih priča. Kad sam jednom spavao kod nje, pričali smo skoro cijelu noć o tome ima li vanzemaljaca i postoje li duhovi. Ona misli da garant postoje. Ja nisam siguran, jer teško mi je povjerovati u nešto čega nema. A i zaboli me glava svaki put kad tako nekad razmišljam o stvarima koje nemaju odgovor. Mirela kaže da ona voli o tome razmišljati jer je to ko neka jednačina kojoj samo ona može naći rješenje, ali ja volim samo one jednačine kod kojih se brzo dođe do odgovora.

Eto jednom sam se pitao kako to da je Zemlja okrugla, a mi ne pospadamo s nje…

A onda sam shvatio da je ova planeta toliko velika da mi ne vidimo te njene krivine, pa nam izgleda ko da uvijek idemo po ravnom.

U školi sam učio da su ljudi prije vjerovali u to da je Zemlja ravna, pa su čak spaljivali na lomači svakog ko je govorio drugačije! Tako je dosta pametnih ljudi završilo u vatri. Skonto sam da ne valja biti vazda pametan, jer bi garant i mene spalili da sam se rodio tada.

Ali ima nekih pitanja na koja niko nema pravog odgovora. Na primjer: Šta je starije- koka ili jaje?

Kad sam prvi put čuo to pitanje u raji, ja sam mislio da je to neka zajebancija. Ili neka zajebana zagonetka. I bio sam danima neraspoložen, jer nisam skužio fazon. Djeca su se smijala što ja toliko razmišljam o tome, jer je za njih to bio samo dobar fol. A meni nije. Jer, ako mi ne možemo odgovoriti na ovako jednostavno pitanje, onda mi fakat ne znamo ništa! A to nije zajebancija. Nakon dugo dumanja odlučio sam da se kanem takvih zagonetki, pa kad jednom odrastem možda nađem neko rješenje…
Pa zato, što se tiče vanzemaljaca i duhova, neću uopšte ozbiljno da razmišljam…

Ali sam zato razmišljao o Mireli. Ona ima lijepe zelene oči, dugu čičkavu kosu, malko smeđu kožu, i stvarno je žalosno da tako lijepo stvorenje nema noge… Ona ne može uopšte da se bavi sportom… Rasim joj je govorio da skonta nešto, da postoji i ona paraolimpijada, ali ona neće ni da čuje. A ja sam joj pročitao članak u ”Avazu” o tome kako su naši odbojkaši, otkako je počeo rat pa sve do sada, bili nekoliko puta evropski i svjetski šampioni u sjedećoj odbojci! Ona je samo šutila. Sigurno je skontala da lažem kako to nije loše, jer meni stvarno izgleda žalosno kad oni igraju neki sport…

Ali mi isto tako bude i drago što imam obje noge, jer šta bi ja da ne mogu igrati fudbal? O odbojci nemam pojma pa bih se morao onda zadati na matematiku, a tu sam i ja hendikepiran…

Malo mi je bilo bezveze što tako razmišljam, pa odlučim da, prije treninga, odem na internet pogledati još jednom golove što ih je zabio Džeko protiv Belgije. Moj fejsbuk je sav u folu Džeke i naše reprezentacije. Ja tu stavljam golove što naši igrači zabijaju u evropskim ligama i za Bosnu, i odgovaram na komentare od raje.

Kad, taman da kliknem na internet, čujem zvono.

Odem i otvorim vrata, kad ono- drotovi. Dva policajca, izgledaju pravo zajebano, i jedna žena obučena ko muškarac, u odjelu. Gleda ona u mene, ne skreće pogled. A ja namjerno zato nisam htio da joj kažem dobar dan, već samo policajcima.

”Je li tu stanuje Muzafer Sudžuka?” pita mene jedan policajac.

”Stanuje,” kažem ja.

”A jel Muzafer kod kuće?” pita onaj drugi drot.

”Nije,” kažem ja.

”A znaš li ti đe je?” pita opet onaj prvi.

”Otkud ja znam, sigurno igra šaha neđe…” odgovorim, a ne smijem više da dignem glavu koliko me ona žena gleda.

”A jesi ti Kenan?” pita ona mene.

”Jesam…” kažem ja.

”Ja sam tvoja mama, Kenane…” kaže ona i pruži mi ruku.

A ja joj ne uzvratim, jer sam se odjednom sjebo pravo. Isfrustrirao sam se u sekundi. (Isfrustriran znači kad je neko sjeban a ne zna kako da ne bude). I zalupim im vrata pred nosom. Drhtao sam. I jedva sam disao. I nisam znao šta da mislim. Malo sam zaplakao, ali nisam znao da li od sreće ili zbog nečeg drugog, pa sam prestao plakati. Osluškivao sam da li su otišli, ali neko vrijeme nisam ništa čuo od svog daha i srca što mi je lupalo tako glasno da sam ga mogao čuti rođenim ušima.

Kad sam se malo smirio čujem ih kako odlaze niz stubište i pričaju nešto. Zovnuo sam oca na mobilni. Nije se javljao, pa sam se osjećao kao da sam sâm na ovoj planeti… I onda sam nazvao Mirelu i sve joj ispričao. Ona zna kako je… Sjećam se, i njenog su Rasima jednom tako tražili, ali je bila greška, jer su ga pomješali s nekim drugim Rasimom što je bio optužen za ratne zločine.

Mirela mi je rekla da se pokupim i da odmah dođem do njih, ali da dobro pazim da me ne prate. Sačekao sam malo, provjerio stubište, išunjao se iz zgrade, i onda sam trčao što me brže noge nose. Sreća, pa imam obadvije.

Kad mi je Mirela otvorila vrata zagrlila me je i rekla mi da ne plačem više, a ja uopšte nisam znao da plačem. Rasim i Amra su bili na poslu, babo je još uvijek bio ”nedostupan” na mobilnom, i meni se činilo da mi je cijeli svijet postao nedostupan. Dan je napolju bio i dalje lijep, i ljudi su i dalje išli za svojim stvarima, a meni je sve to prisjelo, jer nikog nije bilo briga kako je meni. Nikog, osim Mirele…

Sjela je kraj mene i pričala mi nešto. Ja nemam pojma šta, jer sam glasno razmišljao u svojoj glavi, pa je nisam čuo. Ali garant je bilo nešto lijepo, jer je zvučalo lijepo. I nježno mi je brisala lice. A ja sam skonto da je to bilo prvi put da sam plakao a da ne znam zašto. Pa sam se pitao zašto. A Mirela je, ko da je čula moje misli, rekla da je to zato što sam vidio uživo mater Anu, a možda sam se prepao i policije. Ja sam rekao da se nisam prepao policije, već nje, matere, jer je možda došla da me vodi u Ameriku. A ja neću nigdje od babe! I onda sam opet malo plakao, ali nisam proizvodio suze, nego onako- u grlu mi bilo teško, pa nisam mogao da dođem do daha.

Mirela je odskakutala na jednoj nozi da mi napravi limunadu, i ja
sam je tada prvi put vidio kako hoda na jednoj nozi. Dok je išla tako svjetlost joj je napravila suknju prozirnom, pa zato. Falilo joj je pola noge, od koljena… I ona se polovina malo njihala dok je ona skakutala… Kad sam to vidio, odmah sam došao sebi, i prestao sam skroz da plačem. Vidio sam da ima i gore, a njoj sam se divio što ne plače.
Kad se vratila iz kuhinje nosila mi je limunadu, ali je usput stavila i protezu, pa je opet hodala skoro normalno. Bilo mi je drago da je ona moja raja, i da me tako gotivi.

Mirela se preziva Demirović. Oni su iz Srebrenice i došli su ono kad je UN pobjegao iz Srebrenice i pustio četnike da pobiju sve ljude koji su tu ostali. Ustvari, samo je njena mati pobjegla. Mirela se tad još nije ni rodila. A Rasim je ostao i nekim se čudom spasio. Pričala mi je Mirela da je Rasim njoj pričao kako je mjesec dana živio u šumi i da je jeo bube i crve i gljive i svašta nešto. Onda je živio neko vrijeme sa Amrom u Tuzli, pa su se doselili u Sarajevo, jer je tu Rasim imao jednog rođaka kojeg je pogodio snajper. I sad su u stanu tog svog rođaka, odnosno dvije ulice od moje.

To je jedan mali stan što ima samo kuhinju, jednu sobu i wc. U kuhinji se stalno sjedi, a tu spavaju Amra i Rasim. Razvuku kauč, pa tako. A Mireli su dali drugu sobu, jer je vole i žele da ona ima svoj mir kad uči. Meni je uvijek fino kod njih, jer Amra ustvari radi u jednoj burgdžinici na čaršiji i pravi dobru pitu, a Rasim voli da priča o svom životu od prije rata…

On uvijek priča o tom životu od prije rata a malo kad o ovom poslije… To je sigurno zato što je išao je na radne akcije po čitavoj Jugoslaviji i imao je svugdje svoje raje. Zato on u kuhinji još uvijek drži veliku Titovu sliku. Kaže kad je Tito umro da su svi plakali, i Srbi i Hrvati i Muslimani… Onda nije bilo ni ovoliko prosjaka ni narkomana, stariji svijet je redovno dobijao penzije, KK ”Bosna” je bila prvak Evrope u košarci, a ”Sarajevo” i ”Željo” su pobjeđivali velike evropske klubove.

Ja sam skonto da je njima stvarno bilo super pa im zato sad ne valja.

I zato je moj babo vazda psovao Dejton i državu.

A ja volim što Rasim priča o tom životu od prije rata, jer Muzafer nikad ne priča o tome, nego uvijek o ratu i ovome poslije. A to je sigurno zato što je u ratu izgubio mlađeg brata Sifeta, mog amidžu kojeg nikad nisam upoznao… A isto tako i nanu i dedu što su poginuli od granate na pijaci dok su bili u redu za hljeb, pa ni njih nisam upoznao… A isto tako izgubio je i drugu sestru, Amelu i njenog muža, jer im je granata pogodila u stan samo par dana prije potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pa ni njih nisam nikad upoznao. Jedino sam upoznao tetku Aminu, ali ona sad živi u Americi, pa isto ko da je i nema. I zato babo Muzafer nije mogao nikako da zaboravi rat i da halali, i imao je samo mene, a ja samo njega…

A onda je zazvonio telefon i Mirela se javila. To je bio babo.

Kad me je pitao što sam ga zvao i zašto nisam otišao na trening, ja sam se tek onda sjetio da sam trebao na trening. U tu subotu smo trebali imati prijateljsku utakmicu, rekli su nam da dolazi neki Švabo da nas gleda, pa je bilo pravo važno da treniram…

Rekao sam babi da sam skroz zaboravio na trening, jer se pojavila neka žena sa dva zajebana policajca, tražili su njega, Muzafera Sudžuku, i ja sam im rekao da ne znam gdje je, jer fakat nisam znao gdje je, a onda je ona žena rekla da mi je mama i pružila mi ruku, a ja sam joj onda zalupio vrata pred nosom, čekao da oni odu, i onda dotrčao do Mirele, jer me je bilo strah da će me odvesti sa sobom, i da će me ta žena što kaže da mi je mati uzeti sa sobom i odvesti u Ameriku, i da ja neću nigdje od njega, i da mu ne pada na pamet da me dadne od sebe. I onda sam opet plakao. A babo je rekao da sam uradio dobro, da će joj jebat sve po spisku, da ostanem kod Rasima, eto i njega malo kasnije, i da me voli i da se ništa ne sikiram. I meni je onda bilo lakše, ali mi je i dalje bilo krivo što nisam otišao na trening.

Mirela mi je rekla da ne plačem, jer muškarci ne plaču.

Nisam joj htio reći da to nije istina, jer sam vidio oca dosta puta kad se napije kako plače. Ipak, bilo me je stid što plačem pred djevojčicom, i čudio sam se kako ona nikad ne plače. Ona kaže da je to zato što vjeruje da je sve od Boga dato, i sreća i tuga, i da joj uvijek lakše bude kad pomisli da je tako.

Ja sam imao problema s tim, jer nisam mogao da shvatim zašto nam Bog daje da budemo sretni, ako će nas poslije rastuživati. I kako je to njoj Bog dao da stane na paštetu, pa sad treba biti sretna što je bez noge… Niđe veze, mislio sam. Ali Mirela kaže da su ljudi glupi i da ne bi znali da su sretni ako nekad ne bi bili nesretni, pa zato.

To je meni značilo da moram biti sretan što sam tužan, a kad sam sretan da budem sretan što nisam tužan. Ipak, ja sam bio tužan, i nimalo sretan zbog toga.

Taj dan sam spavao kod Mirele. I tek onda mi je sve postalo nejasno. Ono, u vezi sreće i nesreće…

Ja sam se, ustvari, zaljubio u Mirelu i skoro sam bio skroz zaboravio i na mater i na Džeku i na onog tipa iz Njemačke što je dolazio u subotu da nas gleda, i na sve… Evo kako je to bilo.

Tu noć su Rasim i Muzafer bili popili pravo. Ono kad je mati došla na vrata… Ja sam bio sa Mirelom u njenoj sobi, ali oni su tako glasno pričali da se sve moglo čuti, i ja i Mirela nismo mogli ništa drugo da radimo već da ih slušamo.

Rasim je ubjeđivao Muzafera da se kane ćorava posla. A babo je psovao Anu i sud i sudnicu, i govorio kako ona nema nikakvog prava da me uzme sebi, i da je kurva, i da je u stanju napraviti svakakog belaja kad je vidi. A onda ga je opet Rasim ubjeđivao da se kane ćorava posla. A Amra je stalno govorila da budu tiši, djeca će ih čuti.

A djeca, to smo fol ja i Mirela…

Jedno vrijeme su pričali tiše i moglo se samo razabrati ”…sve sam ja to poderao i bacio u kantu…”, ”…dabogda joj na Sudnjem danu sudili!” A Amra im je opet govorila da budu tiši.

Pa su onda prebacili priču na ratne invalide, na sud u Hagu (piše se Haag), i kako je taj Hag sprdačina s ovim napaćenim narodom, i kako Srbija, umjesto da prizna genocid, ulazi u Evropu prije nas, i kako će svi dobiti vize da putuju prije nas, i kako je sve ovo ipak bilo protiv Muslimana, sad se vidi, i kako su zato sad Muslimani postali ko i Srbi i Hrvati, i kako ovi hoće i dalje da se odcjepe, a mi fol ne damo, i kako im je pun kurac turbo-folka i seljakluka, i kako ništa ovdje više ne vrijedi, i kako bi bilo najbolje da neko baci atomsku bombu na Bosnu i ”da svi lijepo idemo u pičku materinu!”

A onda je Amra rekla: ”E sad ste stvarno pretjerali!”

A mene nije bilo briga ni za Hag ni za genocid ni za sve seljake na svijetu. Mene je mučilo ono što su šaptali više od svega. Pitao sam se šta je to Muzafer poderao i bacio u kantu, i šta je ono mislio kad je spominjao sud i Sudnji dan… I bio sam opet tužan, i nimalo sretan zbog toga. Sve je oko mene postalo neka preteška jednačina. I počela me je boliti glava… Mislio sam da je Sudnji dan ono kad oni na sudu budu odlučili da ja mogu ostati s Muzaferom i da će se mati džabe suditi oko mene.

”Nije ti to, bolan, Sudnji dan,” rekla je Mirela.

”Pa šta je onda Sudnji dan?”pitao sam.

”Sudnji dan ti je kad umreš, pa te Bog oživi, i onda svi odgovaraju za svoje grijehe,” rekla je Mirela, i dodala: ”I onda Bog odluči ko ide u raj, a ko u pakao, kontaš?”

”Ne kontam,” priznao sam.

”Pa ono- Bog oživi sve ljude i onda im sudi,” rekla je Mirela.

”A zašto im sudi?” pitao sam ja.

”Pa za sve loše što su uradili dok su bili živi,” rekla je ona.

”Jebo to, bolje da i
m sudi dok su živi!” rekao sam.

A Mirela se onda slatko nasmijala. Valjda sam joj bio simpatičan…

A ja nisam mogao baš da povjerujem u taj Sudnji dan. I mislim da je dobar prijedlog da se svakom sudi prije nego što umre. Jer, kakve fajde meni od toga, ako me mati odvede u Ameriku i tamo ostarim i umrem… Ja nisam mogao zamisliti da ostanem bez babe Muzafera. Bez njega bi mi bilo svejedno čak i da postanem ko Džeko!

I onda sam se opet bio isfrustrirao.

Onda je Muzafer uletio u sobu, malo se njihao i smrdio je na rakiju, ali to meni nije smetalo kad me je poljubio, jer je on moj otac i ja ga volim pravo. Samo što je ovaj put nešto duže držao usne na mom čelu, i malo me jače pritisnuo uz sebe, pa mi bilo čudno što on tako… To nije dobar znak, mislio sam. I onda je rekao laku noć, da slušam Amru i Rasima, da poslije treninga pičim pravo vamo, da ne idem kući dok on ne dođe po mene… Ugasio nam je svjetlo i otišao, a ja sam ostao u mraku, skroz zabrinut za svoju sudbinu i kako ću takav, nasikiran, igrati u subotu.

Ja kad spavam kod Mirele, Amra mi uvijek napuše dušek i lijepo napravi posteljinu na podu. Mirela spava na krevetu, odmah do mene, i bude mi baš fino. Možemo šaptati i pričati do kasno u noć, pa zato.
Buljio sam u plafon… Mogao sam ga vidjeti tek povremeno kad neko auto prođe dole, na ulici. Svjetlost spolja bi oslikala prozore na plafonu, izdužila i pomjerila ih iz jednog ćoška u drugi, i onda opet ostavila u mraku. Ali ja sam buljio svakako…

A onda me je Mirela pitala: ”A kako izgleda ta tvoja mati Ana, jel lijepa?”

”Šta ja znam… onako. Nisam zagledo,” odgovorio sam.

”Pa kako izgleda?” pitala me.

”Ne liči mi uopšte na onu mater sa slike,” odgovorio sam.

”Što to?” upitala je opet.

”Ima crvenu kosu umjesto crne, i kratko je ošišana,” odgovorio sam.

”I?”

”I nosi odjelo, isto muško, samo bez kravate.”

”Da nije lezbejka?” nastavila je.

”Kako misliš?” pitam ja nju.

”Pa ono… peder. Možda voli žene?”

”Da voli žene ne bi otišla sa unproforcem…”

”Pa možda je taj unproforac ustvari bio žensko…”

”Nemoj zajebavat, nije to lijepo.”

”Ma šalim se samo… A ti?”

”Šta ja?”

”Jel ti voliš žene ili muške?”

”Ja volim fudbal.”

”Dobro to… to znam. Nego, ovo drugo…”

”Pa žene, fala bogu.”

”A jel ti se ja sviđam?” upitala je.

”Pa sviđaš… raja smo,” odgovorim ja.

”Ne mislim tako,” kaže ona.

”Nego?” pitam ja nju.

”Pa ono… jel misliš da sam lijepa?” pita ona mene.

”Pa mislim… Pravo si lijepa,” kažem ja.

”A ne smeta ti što nemam noge?”pita ona.

”Kako to misliš?” pitam ja nju.

”Pa kad bi ti bio moj momak; jel bi ti smetalo što nemam noge?” pita ona opet.

”Ne bi,” kažem ja. ”Više mi smeta što si veća od mene.”

”Meni to uopšte ne smeta,” kaže ona.

”Pa ne smeta ni meni što ti nemaš noge,” kažem ja.

”Hoćeš da vidiš?” pita ona mene.

”Šta?” kažem ja.

”Ovu nogu, vidjela sam da stalno zagledaš… Hoćeš da je vidiš?”

”Pa ne mogu u mraku…” izvlačim se.

”Možeš. Daj mi ruku.”

Ja joj dam ruku, a sve mi nešto neprijatno. Mirela uzme moju ruku i zavuče je pod jorgan… Tu je bilo pravo toplo…

”Eto, pogledaj…” šapne ona. I stavi mi ruku na nogu.

”Eto, pogledo sam…” promucam ja. I pokušam da povučem ruku nazad… Ona je uhvati… I stisne mi šaku… I onda me nježno pomiluje po ruci. Obuzela me bila naka drhtavica. Nisam znao šta da radim… Mirela mi uze ruku i stavi je na onaj dio gdje joj je noga bila odsječena. A onda je polako upravljala mojom rukom i rekla mi da je pomilujem. I ja sam je milovao s njenom rukom na mojoj. Tamo gdje je nekad bilo koljeno bila je samo pohabana koža. Osjećao sam se čudno, ali mi se nije gadilo… To što Mirela nije imala noge uopšte mi nije smetalo da se zaljubim u nju…

Povukla me je za ruku i ja sam se odjednom našao u njenom krevetu. Ispod jorgana je bilo fino i toplo, ali više nisam znao je li mi vruće ili zima. I onda me je poljubila. Pravo u usta. Nisam znao kako se ljubi, ali sam brzo naučio. Drhtao sam. Ali ne ko ono kad sam se prepao matere, nego skroz drugačije. Ustao sam i otrčao u wc. Trudio sam se da se ispišam, ali nisam uspjevao. Bojao sam se da ne upišam sve okolo wc-šolje.

Kad sam se vratio u sobu, Mirela je bila okrenuta na drugu stranu i već je spavala. Ili se pravila da spava. Ja sam legao na svoj dušek i nastavio buljiti u plafon. Samo više nisam bio nasikiran, nego sam razmišljao šta se to upravo desilo, i zašto nisam mogao pišati kad me je toliko tjeralo. Znao sam da tu ima nešto pogrešno.

Cijelu noć sam se okretao i osluškivao kako Mirela diše… Tako sam shvatio da sam se zaljubio. Zaspao sam tek pred zoru.

Sanjam ja da je Sudnji dan…

Bio sam, ko fol mrtav, ali sam fakat u snu imao osjećaj da sam mrtav. Tek, čujem neki glas kako odjekuje i kaže: “Ustaj, Kenane!” Bilo mi je teško da ustanem, jer kako ću ustati, tek tako, kad sam mrtav? Kad će ti opet onaj glas (a to je fol bio Bog): “Ustani! Ustani, Kenane!”

I ja se nekako dignem. Ono, sav prašnjav i blatnjav. Otresam sa sebe zemlju i skontam da mi je čuna dignuta. Bilo me je stid Boga. Sakrivam rukama čunu, guram je dole, tjeram da se spusti, ali ona kako stoji- stoji. Pogledam gore, da vidim da li me Bog vidi, ali gore ni Boga ni zvijezda ni ničega.
Čujem opet: “Hajde, Kenane!”

I ja krenem… Hodam tako, a sve kako idem, ljudi se dižu iz grobova. Isto ko u zombi filmovima. Ustaju, stresaju sa sebe zemlju, i koračaju prema glasu u daljini. Ali to mi nije bilo strašno ko u filmovima, jer sam i ja sad bio zombi, pa zato.

Odjednom, naiđem na ljude, ustvari; zombije kako čekaju u redu. Crnci, Kinezi, Indijanci, svi… Red je bio dugačak hiljadama kilometara. Ustvari, nije mu se vidio kraj. I svi čekaju u redu. Neki psuju. Neki zijevaju. A neki se vraćaju nazad jer su zaboravili da pokupe sa sobom ruku ili nogu… I sjetim se onda Mirele. Gledao sam je li i ona čeka na red… Htio sam baš da vidim ima li obje noge…

Tek, ugledam njenu nogu kako leži pored puta. A vidim, Mirela, čeka u redu. Bez noge. Uzmem onu njenu nogu i potrčim do nje, a zombiji stanu vikati za mnom da se vratim u red. Svako na svom jeziku.
Dođem do nje, sav radostan što će nam se zajedno suditi, a ona ko da me ne pozna… Dadnem joj onu nogu, a ona samo uzme i nastavi čekati u redu. Ni hvala, ništa… I džaba je ja ubjeđujem da sam Kenan, i da je volim- džaba! Uopšte me ne poznaje… I tako dođe red na nas…

Bog je imao dugu, sjedu bradu i brkove i sjedio je na jednom oblaku. Ličio mi je više na Djeda Mraza, nego na Boga. Samo što nije bio veseo kao Djed Mraz nego je bio pravo ljut, jer je imao pune ruke posla…

A onda je došao red na mene.

Odjednom, nisam više nikog vidio oko sebe. Bili smo samo ja i Bog.

”Šta je to, Kenane?” pita mene Bog što liči na Djeda mraza.

”Šta?” kažem ja, a glasa nigdje.

”To!” prodere se Bog, i pokaže prstom na moju čunu.

Ja pogledam, a ona stvar mi još dignuta stoji.

”Pa… piški mi se…” promucam.

Okrenem se i stanem pišati.

I pišam ti ja tako, pišam, i pišam… Nikako da prestanem. Kad čujem opet: “Kenane!”

Trznem se. Protrljam oči. Vidim: Rasim stoji iznad mene.

”Keno, sine, hajdi ustani…” veli.

Tek o
nda skontam da sam sanjao… Pogledam… ja se upišao. Ležao sam u lokvi svoje mokraće! U zemlju sam propao od stida…

Skinem mokre gaće, stavim ih u džep, i otrčim kući da se prije treninga okupam i presvučem. Dođem do stana, ustrčim uz stubište. Pokušam da otvorim vrata… vidim, zapinju… Zapnem i ja, gurnem jače, i upadnem u hodnik.

A u hodniku… Izvrnuta kuhinjska stolica…

Pogledam gore… a Babo Muzafer visi na na šnjuri od usisivača…

Zagledao se u plafon… I njiše se.

Pantalone su mu bile mokre, curilo mu je niz nogu i pravilo baricu na podu…

I tako sam prestao da pričam. Tako sam prestao da sanjam…

Elvis Hadžić, Maj 2o1o

(Balkan24.com)