ON THE FACE OF THE PLACE: Tri poena i častan oproštaj

Skupljanje je dogovoreno na Trgu u Starom gradu od 9 sati. Budim se iza tog vremena, skačem, izlijećem…kiša pada. I to momački. Idem na Trg, a tamo nekih 10-ak hrabrih. 

Polako se skupljamo, tražimo zaklon. Nalazimo ga u obliku natkrivene plesne bine. Priča. Najmanje o fudbalu. Ima nas iz Kine, Kanade, Australije, Amerike, cijele Evrope, čak se nađe i naš Brazilac.

Naše skloniste

Uličicama Starog grada nema šanse izvesti korteo, al ipak krećemo grupno i uz pjesmu. Kiša pada, a meni nekako drago. Gdje ćes kući a da je svaka utakmica bila sunce, topline, šminkeraj. Treba malo makar radi raje. Kad budemo prepredali priče, strmina, kiša, proklizavamo, ustajemo, napredujemo. Bit će prava partizanska 🙂

Strmina makar 70 stepeni, kiša ko iz oluka, al' neda se babo

Na stadionu sušimo odjeću i postavljamo transove. Opet frka oko toga. Do sada nas je izvlačio Marcelo. Smješak, ma može slika sigurno, i sve rade za njega. Sada ni to ne pomaže. Rado se slikaju al' trans skidaju. Gurkanje. Dolazi kornjača, il skidaj il praznimo tribinu. Opkoliše nas. Ali smiruje se situacija.

Pripreme

Napeto

Stadion dobar kao i ova dva prethodna, lošeg mjesta nema. A praznih koliko hoćeš. Fonte Nova prima preko 50 000 gledalaca a na utakmici nas je bilo 25 000 u vrh glave. 7 do 8 hiljada Iranaca, nas par stotina, a ostalo lokalci. Iranci su čudni navijači, ne shvatamo ih ozbiljno. Njihovo navijanje izgleda ovako, žene sjede uz indijanske ratne poklike (kililililili) dok se muškarci njišu i kukovima mješaju. Vrcaju ko Shakira.

Utakmica počinje. A mi po dogovoru. Navijat ćemo od početka do kraja. Da se ispraznimo, da se oprostimo. Nas stotinu, dvije u vrh glave. Ne prestajemo. Kad jedan stane, drugi diže. Irance ne čujemo, utakmicu ne gledamo, vidim samo ljude oko sebe. Trans. Pada gol. Ne stajemo. Poluvrijeme. Vodimo, po prvi put, malo nervoze šta dalje. Dok se navija ne razmišlja se o utakmici i rezultatu. Jedva čekam da nastavi, da se vratim u trans.

Kreće drugo poluvrijeme, okrećem se. Duplo nas je više, troduplo. Nema slobodnih mjesta, ljudi stoje uz izlaze. Lokalci. Navijači fudbalskog kluba Bahia. Čuli nas, svidjelo im se i došli pomoći. Ponovo u trans. Padaju golovi a jedva da se registruju. Mi smo se došli oprostiti, isprazniti, zapečatiti sliku BiH navijača u Brazilu.

Kraj. Pobjeda. 3:2. To sam mislio sve dok mi neko kasnije nije rekao da je taj rezultat sa ekrana ustvari sa utakmice Argentina-Nigerija. Sjedimo na tribini. Neko plače, neko se smije, neko skače, a neko šuti. Svak to gleda na svoj način. E da je ovako bilo u Cuiabi, e da smo protiv Irana prvo, e da je igr’o sa dva špica, e da je Ibra naš.

Meni to sve tek liježe izlazeći sa stadiona. Nismo zadnji. Nismo nula. Nismo se obrukali. Moglo je i ovo i ono, ali kakve fajde od toga sada. Pobjeda, tri poena, presabiram statistiku. Bolji od Španije! Razvalili Engleze! A glavno, proći gradom kao pobjednik. To je doživljaj. Neopisivo. Ko partizani u filmovima kad bi oslobađali gradove. Sredinom ceste hodamo, a okolo ovacije, dobacivanja, aplauzi.

Navijači Bahie gradom pjevaju ”Volim Ljiljane”. Njih 30-ak. A vodi ih naš D. Sada je jedan od njih. Prihvatili su ga u svoje Ultrase. U njihovim je bojama. Skinuli ga do pasa, tukli po leđima, da ga očiste (baptizam). Da započne novi život. Kaže dolazi u septembru na lokalni derbi. Pitaju mene bil i ti? Neka hvala, nešto ne mogu ovih dana, možda drugi put. Slikaju se, pozdravi našu braću BHF, naučili smo dosta od vas danas.

D u počasnom dresu. Prolaznici iznenađeni, pozdravljaju

Pozdrav za BHF!

Mokar do čarapa, gladan, bez glasa. A ne ide mi se do hotela (iako je 100m od Trga) da šta ne propustim. Moram. Brz tuš, presvlačenje i nazad na Trg. Noćas se ne spava. Slavi se pobjeda, koliko god simbolična bila. A pozdravlja se sa ljudima koji su bili jedna velika porodica proteklih 20-ak dana.

Skupljamo se u Rio Vermehlo, dio grada nekih pola sata vožnje od Starog grada. Trg, bašta, kafana, 1000 ljudi. Tu su naši. Mi. Naši novinari. I Marcelo. Upoznao sam ga malo ovih dana, većeg simpatizera Bosne nisam sreo. Lokalci ga ne kontaju. Nenormalno popularan, mislim da se slika makar 1000 puta dnevno, faca u Brazilu, a luduje za jednom malom državom sa Balkana. Priča da je Bosnu upoznao preko Youtube-a, zalutao na pjesmu Kemala Malovčića. I rekao WTF? Naletio na BHF, naučio pjesme, odlučio da posjeti tu čudnu malu državu na Balkanu. Dobar čovjek, sa nama opušten, čak i naš humor mu paše.

Ekipa koja obećava.

Drug Bosanac

Pozdravi, grljenja, planovi, opraštanje. Prođe i ta noć. Klimaks ove turneje. Tako jak završetak. Copa je gotova za nas. Sada polako svak svojoj.

Ja u Sao Paulo par dana. Sortirati utiske. Pripremiti se na povratak u stvarnost. Završiti i ovu priču. To je sljedeći post.

Pozdrav iz Sao Paula!

 

/CR & nogolopta.com/